Stokolmska konvencija

    Stokholmska konvencija o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama (POPs) je usvojen na Konferenciji održanoj 22. maja 2001. u Stokholmu, u Švedskoj. Konvencija je stupila na snagu 17. maja 2004. godine.

    Osnovni cilj Stokholmske konvencije o dugotrajnim organskim zagađujućim supstancama (POPs) je zaštita zdravlja ljudi i životne sredine od POPs hemikalija. Države potpisnice ove Konvencije imaju obavezu da utvrde, zabrane ili ograniče proizvodnju, promet i korišćenje POPs, kao i obavezu da smanje, odnosno eliminišu emisije 12 POPs hemikalija (aldrin, hlordan, DDT, dieldrin, endrin, heptahlor, heksahlorbenzen (HCB), mireks, toksafen, PCB, PCDD/PCDFs) u životnu sredinu. Stokholmska  konvencija ima 152 zemlje potpisnice i 179 strana ugovornica.

    POP su hemikalije koje ostaju netaknute u okruženju duže vreme, široko su rasprostranjena geografski, akumuliraju se u masnom tkivu živih organizama i koji su toksični za ljude i živi svet. POP cirkuliše globalno i može dovesti do oštećenja gde god se nađe u prirodi. U sprovođenju Konvencije, Vlade se obavezuju da će preduzeti mere za otklanjanje ili smanjivanje oslobađanja POPs hemikalija u životnu sredinu. Ona uspostavlja sistem za borbu protiv dodatnih hemikalija identifikovani kao neprihvatljivo opasan. Konvencija pokazuje put ka budućnost bez opasnih POPs hemikalija i obećanja da preoblikuje zavisnost naše ekonomije od toksičnih hemikalija.

    Stokholmska konvencija se može najbolje razumeti kroz njenih pet osnovnih ciljeva:

• Eliminisati opasne POPs hemikalije, počevši od 12 najgorih
• Podrži prelazak na sigurnije alternative
• Stalno pračenje dodatnih POPs hemikalija i dodavanje na listu za akciju
• Čišćenje starih zaliha i oprema koja sadrži POPs
• Rade zajedno za budućnost POPs-free

    Global fond za zaštitu životne sredine (GEF) je odredio i definisano finansijski mehanizam za sprovođenje Stokholmske konvencije. Stokholmska konvencija je najznačajniji globalni obavezujući instrument za uklanjanje POPs jedinjenja. Program Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP) je koordinisao organizovanje Stokholmske konvencije, koja je prvobitno potpisna od strane 92 zemalja i Evropske zajednice 23. maja 2001. godine u Stokholmu, u Švedskoj.

    Na svom četvrtom sastanku održanom od 4. do 8. maja 2009. godine, Konferencija (COP), odlukom SC-4/10 u SC-4/18, usvojila izmene i dopune Aneksa A (eliminacija), B (ograničenje) i C (nenamerno proizvedeni POPs) Stokholmske konvencije i dodala na listu devet dodatnih hemikalije.

12 klučnih POPs hemikalija definisanih konvencijom su Aldrin, Hlordan, DDT, Dieldrin, dioksini, endrin, furana, Heksahlorbezen, heptahlor, Mireks, PCB i Toksafen.

    I Stokholmska konvencija i CLRTAP protokol POPs hemikalija daju smernice i olakšice za buduće definisanje i stavljanje na listu dodatne POPs hemikalije. Ovaj dodatak je opisan u članu 8 i Aneksu D Stokholmske konvencije, i zahteva od strana potpisnica konvencije  da podnesu predloge novih POPs hemikalija u skladu sa nizom strogih kriterijuma.

    Da bi se integrisao neki od aspekata Bazelske konvencije (Basel Convention), član 6 (2) Stokholmske konvencije navodi uslove za saradnju između dve vladajuće tela. Integracijom i ratifikacijom različitih globalnih instrumenta za suočavanje sa opasnim otpadom i POPs jedinjenima, regionalni i nacionalni lideri mogu da uspostave efikasne zakonske i institucionalne kontrole nad tim hemikalijama.